Охрабрење и утеха

Posted in Проповеди.

Друга посланица Коринћанима 1:3-7

3 Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе! 4 Он нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми све који су у невољи могли тешити оном утехом којом нас саме теши Бог. 5Јер као што су обилате патње Христове у нама, тако је по Христу обилата и наша утеха. 6Било да смо ми притиснути невољама, то је за вашу утеху и спасење; било да смо утешени, за вашу је утеху – да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо. 7И тако је поуздана наша нада за вас, јер знамо: као што сте заједничари патњи тако сте и утехе.

 

Предговор

            Ми живимо у свету и времену када нас свакодневно засипа неколико десетина обесхрабрујућих вести. Има веома мало охрабрујућих вести и оних с позитивним предзнаком. У ствари, скоро да је ситуација таква да једино обесхрабрујућа вест представља вест, а да позитивна вест ни не привлачи нашу пажњу, па и не делује као вест. У новинарству има сурово правило – да публика тражи крв. Другим речима, вест привлачи пажњу само ако је посреди нешто трагично или драматично, док позитивни догађаји пролазе незапажено.

            У таквој атмосфери најезде обесхрабрујућих вести, појединац веома лако почне да не примећује позитивне и охрабрујуће вести и своје понашање прилагођава општем негативном расположењу у друштву. Црква и хришћани су део таквог друштва, зато су и они изложени обесхрабрењима, па често и сами почну да шире обесхрабрења, уместо утехе и охрабрења. Искрени хришћани су још више изложени, јер не трпе само због општих друштвених невоља, већ су често мета напада и због своје вере. Стога не ретко у цркву долазимо под великим оптерећењем и, нити чујемо охрабрења која нам долазе из Божије речи, нити смо ми сами охрабрење другима. Уместо охрабривања и тешења, врло брзо посегнемо за примедбама, за оговарањем, приговарањем и изналажењем слабих тачака појединих чланова и цркве у целини.

            Слично се дешавало и с првом црквом. Апостол Павле је једном морао да позове хришћане у Филипима да почну да охрабрују једни друге, уместо да гледају на околности. Морао је да им каже: „Ако, дакле, има какве утехе у Христу, ако има каквог љубазног охрабрења, ако има какве духовне заједнице, ако има каквог унутрашњег саосећања и самилости, испуните моју радост — па исто мислите... Не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче” (Фил. 2:1,2,4). Речи утеха и охрабрење појављују се у Новом завету наизменично и оне најчешће преносе исту мисао.

 

Увод

            Текст Друге посланице Коринћанима 1:3-7 један је од најснажнијих новозаветних подстицаја на међусобно охрабривање и тешење. По овом питању црква би требало да буде потпуно различита од света. Свет је извор разочарења и песимизма, али црква би требало да буде извор утехе. Већ је Христос у беседи на гори позвао цркву да буде „со земљи” и „светло света”. Охрабрење и тешење су предвиђени да буду средства којима ће црква утицати на људе. Људи вапе за утехом и охрабрењем и ако ишта хришћани треба да понуде свету и неверним људима, то је утеха. Наше сведочење људима често се своди на убеђивање које се граничи са свађањем. Међутим, оно би било много ефикасније кад би се базирало на утеси и охрабрењу, јер то је оно чега у свету нема.

            Нови завет истиче да постоји и посебни дар утехе. На пример у Посланици Римљанима 12:8 пише Ко има дар утехе нека теши... (Чар.). Такви хришћани онда имају дужност и службу тешења. Јер овај стих значи: ко има дар утехе, тај има и службу тешења. Међутим, Библија у целости учи да су сви хришћани позвани да теше и охрабрују једни друге. То је део хришћанског карактера. Тај позив је најупечатљивије изложен у тексту који смо прочитали. У њему видимо три ствари: прво, да је Бог/Христос извор сваке утехе и охрабрења, друго, да је охрабрење преносиво и прелазно и, треће, да је охрабрење снага за подношење невоља.

 

Бог је Бог утехе/охрабрења (3. стих)

            У трећем стиху пише: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе! Једна од јеврејских молитва у синагоги, из времена у коме Павле пише, почињала је управо овако као што почиње овај текст: „Благословен да си, о Господе, наш Боже, Боже наших отаца, Боже Аврама, Боже Исака и Боже Јакова, велики, моћни и поштовани Боже, највећи Боже који удељујеш доброту пуну љубави и поседујеш све ствари, који памтиш побожност патријараха и који ћеш у љубави донети искупљење.”[1] Павле очигледно почиње ову посланицу имајући пред очима слику великог Бога који може да избави из сваке, наизглед безизлазне ситуације. Ово је важно ако узмемо у обзир да је баш њега, из једне такве ситуације у Ефезу Бог управо избавио. Он то каже у 8 и 9. стиху: 8Хоћемо, наиме да знате, браћо, каква нас је невоља снашла у Азији, да смо били преко сваке мере и преко наше снаге оптерећени, тако да нисмо више били сигурни ни за свој живот. 9Чак смо и сами у себи дошли до закључка да морамо умрети, да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога који васкрисава мртве.

            Слика Бога коју описује ова јеврејска молитва је слика силнога Бога, управо онаквога каквог је Павле у свом искуству доживео. Да би могао да утеши и охрабри хришћане у Коринту, он мора да им понуди Бога који доказано може да избави. Грци су имали много богова. Неко је подругљиво рекао да је у тадашњој Грчкој било лакше наћи бога, него човека. Међутим, сви ти богови били су само производ људске маште, а не стварни помоћници у невољи. Ако је неко и пребродио неку невољу, то је било објашњено као људска храброст, стојичко поднодношење невоља, итд.; јер то су биле грчке врлине које су се цениле. Нико није ни очекивао да се неки бог заузме за некога ко је у невољи. Међутим, апостол долази и каже: људи, каква храброст, који стојицизам или неке друге људске врлине. Све је то нула кад наиђу невоље какве су мене задесиле. Онда вам може помћи само Бог, али онај прави, стварни, који је заинтересован за тебе и твоје стање. Била је то охрабрујућа вест за Коринћане: има Бог који је заинтерсован и који може да избави из невоља и он то доказује у животима својих слугу, као што је апостол Павле. Ако може да избави Павла, онда може и тебе. То је охрабрење, како за Коринћане, тако и за нас. Бог је извор охрабрења.

 

Спирала охрабрења и утехе (стихови 4-6.)

            Охрабрење и утеха су преносиве и прелазне особине. Шта то значи? Обратите пажњу шта говоре стихови 4-6: Он нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми све који су у невољи могли тешити оном утехом којом нас саме теши Бог. 5Јер као што су обилате патње Христове у нама, тако је по Христу обилата и наша утеха. 6Било да смо ми притиснути невољама, то је за вашу утеху и спасење; било да смо утешени, за вашу је утеху – да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо. „Утеху коју примамо од Бога, ми увек и примамо и дајемо посредством неког другог. Божија утеха никад не ишчезава у ономе ко је прими. Бог је утешио Павла тако што је Тит дошао к њему кад је био у Македонији (7:6). Пре тога, и сам Тит се охрабрио боравком код Коринћана (7:7). Касније је Павле (то видимо овде) утешио Коринћане (1:6). Тако је утеха обишла пун круг, од Коринћана, преко Тита, до Павла и натраг до Коринћана.”[2] Ево како то изгледа у 7:6-7 6Али Бог, тешитељ понизних, утеши нас доласком Титовим. 7Не само његовим доласком, него и утехом којом се он утеши због вас: обавести нас о вашој чежњи, вашем јадиковању, вашој жаркој љубави према мени тако да се још већма обрадовах. Ко ту кога теши? Овај текст треба читати с оловком у руци: Бог теши Павла, Павле Коринћане, Коринћани Тита, Тит поново Павла. Практички, теши свако сакога. То је та спирала утехе и охрабрења која увек завршава тамо где и почиње. Онај ко започне са охрабрењем и тешењем, њему се они враћају у истом облику, и он сам на крају бива охрабрен и утешен.

            У свету данас владају разне спирале насиља. Неки народи пате од спирале крвне освете (ни Србима није непозната ова спирала, Црногорцима још мање). Неко некога убије, а онда неко из његове породице убије убицу, итд. Та спирала убистава зна да траје генерацијама. Многе међунационалне сукобе, неки народи данас решавају путем спирале насиља. Често чујемо нпр. како су Палестинци Израелцима поставили бобмбу у аутобус, онда Израелци бомбардују њихово насеље у коме се крију терористи, онда Паелстинци ставе бомбу у аутомобил и усмере га на неку израелску установу, итд. Никад краја насиљу.

            Реч Божија нас позива на спиралу утехе. Он теши нас да бисмо ми тешили и охрабривали друге, да би ти други охрабривали треће, и да би се утеха и охрабрење преко некога поново вратили нама. То је законитост утехе и охрабрења.

            Зашто смо онда веома често обесхрабрени? Зато што не желимо да ми будемо покретачи охрабрења, него чекамо да неко најпре охрабри нас. У том чекању, постајемо обесхрабрени. Чекање на охрабрење представља губитак охрабрења. Ево доброг рецепта за охрабрење: кад ти највише треба охрабрење – иди ти и охрабруј друге и бићеш охрабрен. Има занимљив стих о утеси у Делима апостолским 16:40. Описан је догађај кад су Павле и његов сарадник Сила били пуштени из затвора у Филипима. Коме је више потребно охрабрење, него ономе ко је тек изишао из затвора? Међутим, тамо видимо супротну ситуацију: уместо да иду у цркву да се охрабре, у тексту пише следеће: Изишавши из тамнице, они пођу к Лидији, погледају и охрабре браћу па оду. Они су били ти који су охрабрили заједницу, а не заједница њих! Немојте заборавити овај рецепт: кад ти највише треба охрабрење: иди ти и охрабруј друге и бићеш охрабрен. То је спирала утехе.

 

Охрабрење је снага за подношење патњи (7. стих)

            У седмом стиху пише: И тако је поуздана наша нада за вас, јер знамо: као што сте заједничари патњи тако сте и утехе. Охрабривање и тешење увек претпостављају да су посреди неке невоље. Они не би били потребни кад не би било невоља. У рају они неће бити потребни, јер ћемо живети у заједништву са извором охрабрења и утехе, Христом. Међутим, док смо овде на земљи, они ће бити наша стална потреба. У овом кратком тексту, речи патње или невоље помињу се директно или индиректно 7 пута, а реч утеха или охрабрење 10 пута. Пошто утеха увек бива ради невоља, значи да се невоље овде помињу 17 пута. У исто време, ово је један од најутешнијих текстова у Библији. Ово нам говори да патње и утеха у Божијим очима представљају целину. Природно стање живота од Адама до данас јесу патње. Не ради се само о патњама које Христови следбеници трпе ради своје вере, већ о патњама уопште. Човек долази на свет плачући, плаче добар део живота на земљи, и одлази са земље праћен плакањем његових ближњих. Цео живот обележен је невољама и сузама. Некад немамо услова за нормалан живот, некад немамо новца, некад немамо здравља, некад нас наши ближњи повреде, итд.; увек смо усред неке патње. То је живот на земљи и то се неће променити док год смо на земљи. У Светом писму нам није дато обећање да ћемо се ослободити невоља ни кад се обратимо Богу. Понекад се невоље још и умноже. Исус је јасно рекао да ћемо у свету (увек) имати невоље. Међутим, рекао је још нешто: Али се не бојте, јер ја сам победио свет. Управо свет невоља јесте право окружење за утеху и охрабрење. Њих је Господ дао ради невоља. Да је узео од нас невоље, не би нам ни давао утеху и охрабрење; они тада не би били потребни. Међутим, 4. стих јасно говори: Он нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми све који су у невољи могли тешити оном утехом којом нас саме теши Бог. Немојмо се плашити невоља, јер постоји победа у невољама, а то је утеха. Кад смо се обратили, Бог нас није ослободио невоља, али нам је дао кључ за невоље – утеху и охрабрење. Тај кључ је увек у Христовим рукама и само он може да нас утеши и охрабри, онда када му то допустимо. Али он то чини на свој посебни начин – преко друге своје деце. А кад он уеши тебе, теши и ти друге, не заустављај утеху и охрабрење.

 

Закључак

            Живимо у свету лоших, трагичних и негативних вести. Овоме свету су потребни утеха и охрабрење. Али, не само неверним људима, него и цркви и нама верницима. Постоји извор утехе и охрабрења који нама, деци Божијој, стоји на располагању, то је сам Бог, Исус Христос, његова порука, његов Дух који се зове Утешитељ. Он је ту за нас да бисмо из њега црпели утеху и охрабрење.

            Али, ми смо позвани, не само да будемо примаоци утехе и охрабрења, него на првом месту даваоци. Морамо бити покретачи утехе и охрабрења. Ако то не будемо ми, нема никог другог да то буде, јер свет не зна за утеху и охрабрење. Кад једном одлучимо да кренемо са храбрењем и тешењем других, открићемо да смо и сами утешени и охрабрени, јер ове хришћанске особине имају повратно дејство: чим почнеш да храбриш, и ти биваш охрабрен.

            Ујутро кад устанемо, најпре почнимо да храбримо саме себе, као Давид: Што си клонула душо моја... А онда идимо и охрабримо још некога. Тиме ћемо испунити велики део нашег хришћанског позива. Апостол Павле каже у Другој посланици Коринћанима 7:4 Пун сам утехе, обилујем радошћу уза сву невољу нашу. А у Првој посланици Солуњанима 4:18 позива хришћане: Тешите се дакле узајамно; затим у 5:11 поново им поручује: тешите се узајамно и изграђујте један другога. То су позиви које Божија реч упућује и теби и мени.

 

Амин

 

[1] Баретт 1988:75.

[2] Барнетт 1988:31.

Хришћанска баптистичка црква Београд, ул. Слободанке Данке Савић бр. 33, (Звездара, код Цветкове пијаце)

Google мапа Хришћанске баптистичке цркве