Божија реч

Posted in Проповеди.

2. Тим. 3:14-4:5

ХБЦ-И 1.1.2003., 11.03.07., Раља 11.03.07.

 

3:14 А ти остани у ономе што си научио и у шта си уверен, знајући од кога си научио 15и што из малена знаш Света писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса. 16Све Писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, 17да Божији човек буде савршен, приправљен за свако добро дело.

4:1 Заклињем те пред Богом и Христом Исусом који ће судити живима и мртвима, и његовим доласком, и његовим царством: 2проповедај реч, приони у време и невреме, покарај, запрети, опомени са сваком стрпљивошћу и поуком. 3Јер ће доћи време када неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, 4па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама. 5А ти буди трезвен у свему, злопати се, изврши дело еванђелисте, сврши потпуно своју службу.

 

УВОД

            Има нешто у Божијој речи што је издваја од свега другог што је икада написано и што је зато ставља у посебан положај у односу на све остале свете књиге, дела црквених отаца и светитеља, а поготово у односу на дела световне књижевности и филозофије. То је порекло њеног надахнућа и ауторитативна порука која из тог надахнућа следи. Свето писмо надахнуо је сам Бог и то на начин различит од надахнућа било које друге књиге. Зато оно није књига као све друге и не спада ни у једну познату категорију према којој се класификују људско знање и писана дела која су производ тога знања. Оно је ван свих познатих категорија. Она је једноставно – Божија реч!

            У људској цивилизацији има предивних дела људског духа, од епохалне важности за човечанство – књижевних, уметничких, научних – чије је ауторе, такође, надахнуо Бог. Међутим, ниједна књига и ниједно људско дело, нису надахнути на исти начин као Св. писмо. Због тога је његов ауторитет различит од сваког другог ауторитета и његова наука и порука узвишеније од сваке друге науке, укључујући и науку светитеља и црквених отаца. Тиме не желим да кажем да је свака друга наука погрешна и непотребна, али ни у ком случају није на истом нивоу и од истог значаја као наука Св. писма.

            Хтео бих зато да погледамо три важне особине Св. писма које га издвајају од свих осталих људских дела, а нас обавезују да му посветимо много више времена и проучавања и да на њему базирамо своје одлуке, поглед на свет, морал и цео свој живот. То су његово надахнуће, његов ауторитет и његова порука. Све ове особине наведене су и донекле описане овде, у Другој посланици Тимотеју 3:14-4:5.

 

И. НАДАХНУЋЕ БОЖИЈЕ РЕЧИ (СВ. ПИСМА)

            У 3. глави 16. стиху пише: „Све Писмо је богонадахнуто...” (Чарнић). Шта то значи? Шта је то надахнуће Светог писма? Шта се то догодило кад је Бог надахњивао писце Светог писма, те је оно тако посебно? Често читамо о писцима и композиторима како су се – док су писали или компоновали своја дела – повлачили у себе у неки свој свет, далеко од људи, и тамо стварали. Док је компоновао Месију, Хендл се повукао у своју собу из које данима није излазио, док није завршио дело. Слично је било и с Бетовеном и другим уметницима. Да ли су пророци, псалмисти, еванђелист, апостоли, тј. писци Светог писма своје надахнуће од Бога добивали на тај начин? Не зна се много о самом начину на који су они писали. За неке од њих знамо да су се молили за своје читаоце док су писали, али о другим околностима и атмосфери у којима су писали и како су они утицали на њихово писање не знамо много. Међутим, то и није од кључне важности за писце Светог писма и за оно што су написали. Од кључне важности је оно што је о њиховом надахнућу рекао сам Бог у Светом писму, а то је да су њихови списи – богонадахнути.

            Реч богонадахнуто користи се само на овом месту у Светом писму и њен смисао је веома дубок. Она у себи носи сликовиту старозаветну представу о Богу који ствара помоћу свога даха или Духа који он из-дахњује из себе, из своје суштине. Тако, нпр. у Првој књизи Мојсијевој 2:7 читамо како „Господ Бог створи човека од праха земаљског и у носнице му удахне дах живота. Тако постаде човек жива душа.” У Књизи о Јову 33:4 пише: „Та и мене је дух Божији створио, дах Свесилног оживео ме.” У том смислу занимљив је и Псалам 104, који каже: „И сва бића жељно чекају да их ти нахраниш на време... ако дах им одузмеш, угибају, и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако обнабљаш лице земље” (27-30). Читајући ове речи у нама се ствара утисак како из саме Божије суштине излази нешто (његов дах) чиме (или можда од чега) Бог ствара физички свет. На исти начин настало је и Свето писмо: Бог је употребио свој стваралачки дах или Дух да би људима дао своју писану објаву, своју реч. Ниједно људско дело (осим Светог писма које је и људско и божанско) нема тај печат Божијег стваралачког даха. Свако људско дело, било оно и ремек дело, само је израз комбинације људскога духа и божанског талента који, али Божија реч је изнад тога. Она није творевина људског генија и талента датог човеку, већ творевина Божијег Духа с посебном божанском сврхом – да буде Божији приручник за човеково спасење, веру и понашање. Људска дела су само индиректно надахнута од Бога, а Божија реч је директно бого-надахнута.

            Зато је Свето писмо бого-човечанска реч. У његовом настанку суделовали су Бог и човек непосредно и подједнако. Она је тајна, мистични спој људског и божанског, на сличан начин, као што је и Богочовек, Исус Христос, мистични спој људског и божанског у једној особи. За разлику од Христа, Свето писмо није Бог. Оно је само његова објава и порука људима, али да би имала посебни, божански ауторитет, оно је морала да буде богочовечанска реч.

            То је оно што Светом писму даје посебну важност; зато је оно Божија реч, а ниједна друга књига, колико год била добра, није (макар била написана и од стране некога ко је касније проглашен за светитеља). Зато, кад год читамо Божију реч са стахопоштовањем, размишљањем и жељом да она буде наш водич и да по њој живимо, ми црпемо из Божијег извора, из саме Божије суштине, из његовога Духа. Кад тако читамо Божију реч, сам Бог, поново из-дахњује свој животни дах из своје суштине и удахњује га у наше носнице и чини да ми постанемо „жива душа” и остајемо духовно живи. Онај ко из тог извора не црпи, он је физички жив, али духовно није. Овај извор не може да замени ниједан други извор. Сликовито можемо рећи да, у односу на овај извор, сваки други извор је само смрдљива бара, пуна заразе и паразита. Страховиту грешку праве они који занемарују Свето писмо и који га стављају у исту раван с другим књигама и делима светитеља. У Књизи пророка Јеремије 2:13 Бог каже: „...два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде.” Напуштање Божије речи и тражење замене за њу представља зло у Божијим очима, што увек доводи до духовних и моралних девијација и посрнућа.

            У духовном погледу, за човека је од пресудног значаја како приступа Божијој речи, да ли само као неком генијалном делу људскога духа и талента или као божанској храни без које се његов живот гаси и ишчезава. У том смислу, приступ Библији сличан је приступу Христу. Људи из Христовог окружења су се међусобно радикално разликовали по приступу Христу. Највећи број њих приступало му је и следило га из радозналости, или да виде неко чудо, али један број њих је схватао да је у њему божанска сила. То се најбоље може видети на примеру болесне жене (описаном у Мк. 5. гл.) која је оздравила чим је додирнула његове хаљине. Зашто? Не због чудотворне моћи његове одеће. Било је око њега много људи који су дошли у контакт с његовом одећом, али с њима се није десило ништа. Силу која је изишла из његове суштине, осетила је само ова жена, због њеног нарочитог приступа Христу – приступа пуног очекивања и свести да је он Бог и Спаситељ и да је у њему сила. Бог преноси своју силу на људе само онда кад су они спремни и отворени да је приме.

            Небројени су проблеми с којима се хришћани суочавају зато што занемарују Божију реч. Ти проблеми се крећу од оних да нам некад ништа не иде за руком, већ све иде наопако, преко оних да од силних обавеза не видимо никога и ништа друго осим себе и своје потребе, до оних кад, занемарујући јасна библијска начела доносимо погрешне животне одлуке, због којих испаштамо.

            Имаш ли ти таквих искустава? Ако имаш, она великим делом потичу отуда што си занемарио Божију реч или што јој не придајеш довољно пажње и значаја. Време је да о томе дубоко размислиш, а можда и да мењаш неке своје навике; нпр. да раније устанеш да би читао Божију реч и молио се, или да мање гледаш ТВ да би имао више времена за Божију реч, или да своје читање обогатиш са више размишљања и проучавања онога што прочиташ, и тако даље. Запамти, Божија реч је – Божија! Њу је написао Бог, иако је писана људском руком. Она се не сме занемаривати и потискивати од себе, нити се сме изједначавати са другим списима, па макар они били и списи светитеља.

 

ИИ. АУТОРИТЕТ БОЖИЈЕ РЕЧИ

            Ауторитет је питање власти. За сваког човека од пресудне важности је ко или шта управља његовим/њеним животом; шта је његов/њен животни ауторитет. У животу човека ауторитет може да представља неко од људи, нека идеја или неки поглед на свет. Сваки човек има нешто или некога, кога или шта у животу следи, коме или чему се покорава. Тај неко или то нешто је његов животни ауторитет или мерило помоћу кога он/она управља својим животом, коригује га, усмерава и доноси животне одлуке. На пример, за неке људе њихов животни ауторитет је њихова професија. За неке уметнике, све што је у животу важно је уметност. Многи научници свет гледају кроз призму развоја науке; за њих је важан само напредак. За многе економисте, све је у бизнису и капиталу. Кад с таквим људима разговарате, они не виде где ту још има места за Бога, а ако га и укључе у тај свој свет, он је ту више као неки додатак, него као животни ауторитет на који се ослањају.

            Код једног броја људи, ауторитет на који се ослањају није ствар свесне одлуке, већ некритичког прихватања нечега што прихвата њихово окружење. Као што каже Рик Ворен, „Имамо много невоља зато што свој избор правимо на основу непоузданих извора: културе („свако то ради”), традиције („то смо одувек тако радили”), разума („звучи логично”), или емоција („осећао сам да је тако добро”). Сва ова четири извора су оштећена падом у грех. Оно што нам је потребно је савршени стандард који нас неће одвести у погрешном правцу. То може само Божија реч.“[1]  На жалост, много људи своје ауторитете не бира свесно, већ их преузима од свог окружења, у складу с трендовима који владају око њих, а добар део људи нема један стални ауторитет или мерило у животу, већ се ослања час на један, час на други ауторитет. Ти људи, у ствари, ни не бирају своје ауторитете, већ ауторитети бирају њих. Они пролазе кроз живот несвесно и реагују само како реагује околина.

            Данас нарочито много људи каже за себе да су хришћани, међутим, занемариво мало ствари у њиховом животу одражава оно што Свето писмо назива хришћанским. Има и таквих који тврде да су хришћани, а своју судбину траже од ауторитета као што су хороскопи, врачаре, призивање духова и других окултних радњи. То су људи који покушавају да седе на две духовне столице, да ауторитет свога живота црпе и од Бога и од сотоне. Међутим, човек може да има само један духовни ауторитет у животу, не више. У Еванђељу по Матеју 6:24 пише: „Нико не може служити двојици господара, јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће уз једнога пристајати, а другога презирати...”

            Ко или шта је то што може и треба да буде ауторитет у нечијем животу? Хришћани знају да то треба и може да буде једино Бог, посредством Исуса Христа који је дошао на свет, не само да нам укаже ко је прави ауторитет, него и да буде наш ауторитет, онај који управља нашим животом. Како ми то знамо? Прво, тако што је он сам био човек и о томе учио људе, а затим, зато што то пише у Божијој речи. Управо зато што ми о свим стварима које се тичу Спаситеља и спасења, знамо једино из Светог писма, једино оно треба да буде наш ауторитет. Зашто једино оно може да представља наш ауторитет по питању веровања и понашања? Зато што је једино оно бого-надахнуто и једини божански извор истине који данас постоји међу људима.

             У чему се показује ауторитет Светог писма? У стиховима 3:16б-17 каже да се он показује у чињеници да је Свето писмо „...корисно за поуку, за карање, за поправљање и одгајање у праведности, да човек Божији буде савршен – опремљен за свако дело љубави.“ Поуку, прекор, кориговање понашања и одгој, човек може да добије и у школи, у васпитној установи, али од њих нико неће постати праведан у Божијим очима. Праведност је у Библији увек синоним за безгрешни, божански живот. Васпитање може довести до правдољубивости, до обликовања карактера и сл., али оно не може да измени наш статус пред Богом и реши питање наше грешности. То може само Христос помоћу онога што пише у његовој речи, која је ту да нам на делотворан начин на то укаже и да нас доведе до њега. Такву поуку, такав прекор који ће преусмерити наше одлуке, такво кориговање нашег понашања и карактера и такав одгој по питању греха и спасења, не може да нам да ниједан приручник, уџбеник, молитвеник, књига неког светитеља... већ само Свето писмо, које је Божија реч. У томе је њен ауторитет, њена власт, њена моћ – што једино она може из корена да промени наш живот. Божија реч делује на наш живот, не тако што га поправља, већ тако што нам нуди нови живот, замену старо за ново.

            Оно чиме Божија реч утиче на нас и чиме нас мења, то је њена порука.

 

ИИИ. ПОРУКА БОЖИЈЕ РЕЧИ

            У стиху 4:5 пише: „А ти... врши дело проповедника Радосне вести.” Еванђеље је вест, и то радосна. Али, задржимо се на томе да је оно – вест. Вест увек носи неку поруку. У Светом писму се налази вест с најважнијом поруком која постоји, коју сви морају чути. У најкраћим цртама, та порука гласи: „Христос Исус дође на свет да спаси грешнике. Од којих сам први ја.” (1. Тим. 1:15). То да је Христос Спаситељ и да је дошао на свет да спаси тебе и мене, представља најважнију вест у историји човечанства. Њу мора да чује свако. Онај ко је не чује, он/она ће пропасти, а одговорност за њихову пропаст сносиће они који су знали за поруку спасења, али је нису предали даље. Према томе, Божија реч је вест која носи поруку, и то најважнију поруку у историји, и то универзалну поруку, упућену свакоме. Онај ко каже да то није порука за њега и да га не она занима, тај не зна њену важност.

            Да ли знате како је настао маратон или олимпијско такмичење у трчању на 42,195 м? „Маратон је град у Грчкој код ког се одиграла Маратонска битка 490. пр.н.е., у којој су Атињани поразили Персијанце. Према легенди, грчки гласник Филипидес трчао је од Маратона до Атине да јави исход битке..., да су Персијанци поражени..., а одмах потом је издахнуо.“[2] Без обзира што је ова прича вероватно измишљена, она носи важну поруку која гласи – кад неко носи тако важну поруку какву је носио Филипидес, да је смртна опасност отклоњена од народа, није важан он, него порука. За Филипидеса је било важно само да што пре стигне до Атињана и преда им поруку, па макар одмах умро.

            У Првој посланици Коринћанима 9. глави видимо да се апостол Павле одрицао неких добрих ствари ради еванђеља, тј. ради поруке Светог писма. „Своје схватање еванђеља Павле је најбоље исказао у Рим. 1:16-17 16Ја с... не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује.... 17Јер се у њему открива праведност Божија, из вере у веру, као што је написано: »Праведник ће живети од вере«. За њега је еванђеље Божија сила за спасење, нешто што је на свету најснажније и најдрагоценије. Онај коме је поверено еванђеље, тај је добио нешто највредније што постоји... Коме је поверено еванђеље, томе је поверена сила која може да промени појединца и цело друштво. Зато он проповедање еванђеља схвата као животну обавезу, па тако у Првој посланици Коринћанима 9:16. каже: ‘тешко мени ако не проповедам еванђеље...’ Замисли, да добијеш најважнију информацију на свету, која може да спаси хиљаде и милионе људи, а ти је задржиш за себе и не јавиш је никоме... Ти би био одговоран за пропаст многих. Тако је Павле схватао поруку Светог писма. Због тога он све ставља у други план, само да би та вест (порука еванђеља) стигла до што већег броја људи. Због тога он Тимотеја подстиче да ту поруку проповеда ‘у време и у невреме’... Пошто је и сам искусио силу те поруке, Павле је имао страховиту жељу да ту поруку пренесе и другима.“[3]

            Оно што је у Светом писму стварно снажно и вредно, дт је његова спасоносна порука. Вредност Светог писма није у томе што је оно дубока животна филозофија, или што је најстарија књига на свету, или што представља надахнуће за уметнике, песнике, сликаре... Његова суштина је у његовој поруци. Шта ти вреди да те оно надахне за велико сликарско или музичко дело, ако не прихватиш његову поруку спасења и на крају одеш у пакао? Зато је најважније да, кад читаш Свето писмо, препознаш коју поруку ти Господ упућује, и затим, да ту исту поруку прихватиш у свој живот, као своју духовну снагу, али и пренесеш другима. Павле каже Тимотеју (у 2. Тим. 2:1-2) „Ти се дакле, дете моје, јачај милошћу у Христу Исусу (2) и што си од мене по многим сведоцима чуо, то предај верним људима који ће бити у стању и друге поучити.“ Дакле, и ти се јачај, али и предај другима. Огромну штету хришћанству нанело је учење које важност и светост приписује људима који поруку преносе, уместо самој божанској поруци Светог писма.

 

ЗАКЉУЧАК

            Да би човек Божији био „савршен, приправљен за свако добро дело”, као што пише у тексту који нас је руководио током целог овог сагледавања важности Божије речи, у стиху 3:17, навешћу три практична предлога зашто и како треба читати Свето писмо.[4] У свакодневном животу, наш приступ Божијој речи подразумева три активности.

 

           1. Морам прихватити њен ауторитет. Библија мора постати меродавни стандард за мој живот: компас према коме ћу се управљати, саветник коме ћу се обраћати да бих доносио мудре одлуке, и мерило према коме ћу све вредновати. Она мора увек да има прву и последњу реч у мом животу. Имамо много невоља зато што свој избор правимо на основу непоузданих извора. Оно што нам је стварно потребно јесте један савршени стандард који нас неће одвести у погрешном правцу – Божија реч.

           2. Морам усвојити њену истину (поруку). Ово ћемо постићи прихватањем њених истина отвореног срца, свакодневним читањем, истраживањем, памћењем и размишљањем. Прво, Божију реч прихваташ када је слушаш/читаш и примаш отвореног срца. Друго, свакодневно читање Библије ће ти помоћи да будеш у сталном домету Божијег гласа. Зато је Бог упућивао израиљске цареве да увек у близини имају примерак његове речи: „И нека га држи код себе и нека га чита док је жив.” (5. Мој. 17:19). Треће, истраживање или проучавање Библије подразумева дубље сагледавање истина Светог писма, постављање питања везаних за текст и записивање својих запажања. Четврто је памћење. Од меморисања библијских стихова има много користи. Помоћи ће ти да се одупреш кушњи, да донесеш мудре одлуке, да смањиш напетост, понудиш добар савет и разговараш о својој вери с другима. Пето је дубокои фокусирано размишљање о поруци Светог писма. За то је потребан озбиљан напор. Ниједна навика неће боље да преобрази твој живот него свакодневно размишљање о Светом писму. Ако одвојимо време да дубоко размишљамо о Божијим истинама, ми се „преображавамо у исту слику из славе у славу” (2. Кор. 3:18). Овде се не ради о фанатизму попут одређених облика медитације код којих се мозак испражњава или лута. Напротив, то је настојање да се допусти да најистинитија порука, порука коју је надахнуо сам Бог управо зато да би била људима путоказ, обликује мој живот путем поузданих животних принципа и огромне животне мудрости који су садржани у Божијој речи.

           3. Морам применити њене принципе. Прихватање, читање, истраживање, памћење и размишљање о Божијој речи је бескорисно ако не почнемо да га примењујемо у пракси. Морамо постати „извршиоци речи” (Јак. 1:22). Варамо се ако мислимо да смо усвојили истину само зато што смо је чули, читали или проучавали. Ако их не примењујемо, сва наша библијска проучавања су безвредна. Исус је рекао: „Сваки дакле који слуша ове моје речи и извршује их, биће као мудар човек, који сазида кућу своју на стени” (Мт. 7:24).

 

           Коме год је стало до свог властитог живота, неће допустити да ништа мање од Божије речи обликује његов или њен живот.

 

[1] Рик Ворен, Сврха живота [лат], Сотериа, Београд, 2006., стр. 187.

[2] Веб-сајт: Wикипедија, хттп://ср.wикипедиа.орг/wики/Маратон_(град).

[3] Уп. ДВ, „Одрицање ради добитка“, 1. Кор. 1:9. Проповед од 4.03.2007. у ХБЦ-И Бгд.

[4] Рик Ворен детаљније елаборира ове предлоге у књизи Сврха живота на стр. 185-192.

Хришћанска баптистичка црква Београд, ул. Слободанке Данке Савић бр. 33, (Звездара, код Цветкове пијаце)

Google мапа Хришћанске баптистичке цркве