Има ли решења?

Posted in Проповеди.

Посланица Римљанима 1:14-17

 

     Овом проповеди желим да започнем низ излагања из Посланице Римљанима. Она је кључ за разумевање целокупног библијског учења о Христу и спасењу. Њена порука је да је човек рођен као роб греху, а да је Исус Христос дошао да нас ослободи. Она доноси добру вест о слободи од Божијег гнева, од отуђења од Бога, од осуде Божијег закона, од властитог ја, од страха од смрти, од етничких сукоба унутар цркве и (у позитивном смислу) слободи да ставимо себе у службу Богу и другима. Лутер је рекао: „Она заслужује, не само да је сваки хришћанин зна од речи до речи напамет, већ и да треба да се њоме бави сваки дан, као својим свакодневним насушним хлебом.“  Слично је говорио и Калвин: „Ако смо стекли исправно разумевање ове посланице, отворила су нам се врата најдубљих ризница Светог писма.“     

    Црквени отац, Августин, током своје бурне младости, пре обраћења, живео је развратно. Кад је службовао као наставник књижевности и реторике у Милану, 386. године, слушајући проповеди бискупа Амврозија Миланског, обратио се Богу. У својим Исповестима он то описјује на следећи начин: „Лупање срца одвело ме је до баште где нико није могао да прекине распламсалу унутрашњу борбу која се у мени водила... где сам се батргао и отимао мојим оковима... док се нисам бацио под једно маслиново стабло и пустио да ми сузе слободно лију. Одједном сам из оближње куће зачуо глас који је звучао као глас дечака или девојчице, који је упорно понављао: ʻУзми и читај, узми и читај.ʼ... Себи сам то протумачио као божански налог да узмем (Нови завет) и читам прво поглавље које отворим... Пожурио сам натраг, до места где сам... оставио књигу... Зграбио сам је, отворио и у тишини почео да читам прву страницу која ми се указала пред очима: Не у пировањима и пијанкама, не у блуду и раскалашности, не у свађи и зависти; него узмите на себе Господа Исуса Христа и не старајте се за тело – како ћете задовољити пожуде. (Био је то одељак из Посланице Римљанима 13. глава, 13-14. стиха). Одједном, с последњим речима ове реченице, као да је светлост и олакшање од свег мог неспокоја јурнуло у моје срце. Свака сенка сумње је нестала.“ 

    Лутер је био одгојен у страху од Бога, од смрти, од Божијег суда и пакла. Али, ништа није умирило његову савест, док није почео да проучава Посланицу Римљанима. У почетку је био љут на Бога, јер му је изгледао више као застрашујући судија, него као милосрдни спаситељ. Где би могао да нађе милосрдног Бога? Шта је мислио апостол Павле кад је у 1. глави, 17. стиху Посланице Римљанима рекао да се у еванђељу открива Божије дело праведности, од почетка до краја засновано на вери (ССП)? Лутер нам открива како је његова дилема била решена. Он каже: „Страховито сам чезнуо да схватим Павлову Посланицу Римљанима, и ништа ме у томе није спречавало, осим једног израза – ʻправедност Божијаʼ. Јер, ја сам разумео да то значи праведност која Бога чини праведним, и којом он поступа праведно док кажњава оне који су неправедни (тј. нас грешнике)... Ноћима и данима дубоко сам размишљао... док на крају нисам схватио да је праведност Божија то што нас он, посредством милосрђа и чисте милости, оправдава по вери. Тек тада осетио сам да сам препорођен и да сам ушао кроз отворена врата раја. Цело Свето писмо добило је ново значење...“ 

Из ових навода можемо видети како је ова Посланица утицала на људе који су касније постали велики Божији људи. Они, не само да су доживели духовни препород, већ су постали и највећи тумачи Светог писма и проповедници еванђеља у целој историји. Ово треба да охрабри и нас, не само да више читамо Посланицу Римљанима, већ да одвојимо време и да је макар једном студиозно проучимо, и на њој градимо своје спасење и свој однос са Христом.

 

Сврха писања Посланице Римљанима

    Постоје углавном две групе разлога због којих је Павле написао ову Посланицу. Прва група тиче се самог апостола Павла и његовог плана да путује у Шпанију, како би и тамо однео спасоносну поруку еванђеља, али да успут проведе неко време у Риму, где до тада још није проповедао. Он жели да му хришћани у Риму буду духовна, молитвена, а можда и материјална подршка.

Друга група разлога тицала се цркве и хришћана у Риму. Павле је донекле познавао ту цркву из онога што је о њој чуо. Знао је да ће се по доласку у Рим суочити с неким проблемима који су у цркви владали. Главни проблем био је постојање двају табора у цркви, Јевреји и остали, а међу њима су постојале многе тачке спорења у њиховим међусобним односима. Ко представља прави Божији народ? Шта је то што хришћане из паганства чини да буду Божији народ. Шта је то што Јевреје чини да јесу Божији народ? Ова и многа друга питања снажно су потресала цркву. 

Овом посланицом Павле и једнима и другима жели да каже једну исту ствар – оно што све нас чини Божијим народом није ни закон, кога се држе Јевреји, ни нека урођена људска доброта коју су, можда, истицали хришћани паганског порекла, већ су сви спасени вером у Исуса Христа, који је дошао да нас измири са Богом Јер сви су сагрешили и лишени су Божије славе, и сви су оправдани даром његове милости, откупљењем у Христу Исусу... Јер ... човек се оправдава вером без вршења закона (3:23-24, 28). Та порука – да смо сви грешни и да смо спасени само Божијом милошћу и само вером, без наших заслуга – јесте радосна вест или еванђеље. То је оно што је апостол желео да саопшти цркви у Риму, али и данашњој цркви и свима нама. То је суштина еванђеља. 

 

Решење је у еванђељу

Потребу да то спасоносно еванђеље чују сви у Риму, и свугде, апостол Павле истиче већ у првом поглављу, нарочито у стиховима од 14-17., и каже: 14Дужан сам Грцима и варварима, мудрима и неразумнима; 15тако сам вољан да објавим еванђеље и вама у Риму. 16Ја се, наиме, не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује, прво Јудејину, а и Грку. 17Јер се у њему открива праведност Божија, из вере у веру, као што је написано: »Праведник ће живети од вере«.

    Најмање три ствари можемо извући за себе из ових стихова: да хришћани имају свету обавезу да проповедају еванђеље, да еванђеље треба проповедати слободно и одлучно и да је порука еванђеља једноставна. Еванђеље је уједно и један од лајтмотива ове посланице, па му зато посвећујемо посебну пажњу на самом почетку. 

 

1) Света обавеза проповедања еванђеља

    Павле каже у 14. и 15. стиху: Дужан сам ... да објавим еванђеље. Ових дана додељене су Нобелове награде за физику, хемију, медицину, итд. Награду за медицину добио је британски лекар Роберт Едвардс, за вештачку оплодњу.

Допустимо на тренутак својој машти да замисли нешто што се није десило, а што ће нам помоћи у разумевању ове истине о обавези проповедања еванђеља. Замислите, на пример, следећу ситуацију; да неки брачни пар оде доктору Едвардсу и каже: „Докторе, ми желимо дете, али не можемо да га имамо.“ Доктор Едвардс се само поносно насмеши и каже: „Драги моји, ту више нема проблема. Од кад сам измислио вештачку оплодњу сваки брачни пар може да има дете, па и ви.“ Онда ова млада жена, готово уплакано, каже: „Али, докторе Едвардс, ја имам и рак грлића матернице у поодмаклој фази и све су прогнозе негативне.“ Онда др Едвардс ућути, осврне се око себе на једну и на другу страну, и прстом им покаже да му се приближе, а затим им тихим гласом каже: „Ви сте срећан пар што сте дошли к мени, јер ја сам измислио, не само вештачку оплодњу, већ и лек за рак. Али, знате, тај лек чувам само за себе и свој ужи круг родбине и пријатеља.“ Шта бисте ви рекли о таквом човеку? Ја мислим, колико год да је он геније, кад би то био случај, он би био и злочинац. Имати лек за рак, а чувати га само за своје рођаке и пријатеље, био би злочин. 

    Браћо и сестре, ти и ја смо добили лек против вечне смрти; то је еванђеље; то је вест о Христовој спасоносној смрти. То је највећа вест коју је свет икад чуо. Да ли ми тај лек чувамо само за себе и свој ужи круг пријатеља и родбине, или га објављујемо на сва уста, куд год се крећемо? Хришћани се често понашају готово као духовни злочинци – имају радосну вест о спасењу, али је чувају за себе. То јесте духовни злочин. Павле каже: Ја сам дужан (свима) Грцима и варварима, мудрима и неразумнима; ... и вама у Риму, да објавим еванђеље. Подвуцимо себи ово дужан, јер у њему је суштина наше мисије, нашег духовног послања. Хришћани се понекад споре око разних ствари, чак и око тога где ће ко у цркви да седи, двоумимо се да ли ћемо доћи на богослужење или не, да ли ћемо певати старе химне и старе духовне песме или новије (лепеза спорењâ зависи од вероисповести), док људи око нас, један по један, одлазе у вечну смрт, а ми им не дамо лек против тога. Запамтимо да Свето писмо каже да смо дужни да свима проповедамо еванђеље.

    Никад ми неће бити јасно, како то да је апостол Павле за себе сматрао да јесте дужан да проповеда еванђеље, од оног тренутка кад га је оно променило, а ми који смо примили исту милост од Господа, не сматрамо то својом обавезом. Али, то јесте наша света обавеза, свети дуг Господу. Не дуг ради зараде властитог спасења, већ ради спасења других. Нећемо бити спсасенији ако проповедамо еванђеље, али ћемо бити духовно јачи, испуњенији и срећнији хришћани, а други ће бити спасени. Наравно, ја не говорим о вршењу притиска, о наметању поруке и насртајима на људе који се опиру еванђељу. Говорим о потреби сталне спремности да се животом и речима сведочи о потреби личног спасења оним појединцима који поруку еванђеља желе да чују и прихвате.

 

2) Слобода и одлучност у проповедању еванђеља

Зашто је требало да Павле, у 16. стиху, каже: Ја се не стидим еванђеља? Зашто би га се стидео? Не заборавимо да он ово пише верницима у Риму. Рим је био многобожачки град, пун свакојаких перверзија и идолопоклонства. Свако је имао неког свог бога, Јупитера, Венеру, итд. Зашто је био тако велики проблем што ће доћи неки Павле и проповедати још једног бога? Али, каквог је то Бога проповедао Павле? Проблем је што он није проповедао било ког бога, већ Христа, јединог Спаситеља; Бога који умире и својом смрћу спасава свакога ко у то поверује. Мртви Бог који спасава! Била је то мисао која је изазивала подсмех свугде где се проповедала, а посебно у Риму, који је био познат по својој охолости, осионости и перверзијама, чији су се становници подсмевали свему што не задовољава њихове хедонистичке и развратне идеје. Какав је то Бог који својим следбеницима не допушта мало разврата? Уместо тога, он умире, допушта да га разапну, ко последњег лопова, и онда ту одвратну смрт на крсту проглашава победом над смрћу, а његови следбеници то свуда по свету одушевљено проповедају. Ма дајете, немојте ме зафркавати!

    Замислите једног Римљанина, који је управо изишао из неког куплераја (тј. из Венериног храма), где је општио и са женама и с мушкарцима. У том тренутку прилази му апостол Павле и каже: све ти је то што радиш, мој пријатељу, погрешно и погубно. То само заробљава твој дух, душу и тело, и на крају ће те одвести у пропаст и вечну одвојеност од Бога. Али слушај, постоји решење. Батали ти све то. Оно што теби треба јесте – распети Христос, који те може ослободити од свега тога и подарити победу над смрћу.

    Можете замислити тог Римљанина који, не само да ће на Павла да псује, шкргуће зубима, исмејава га, него ће, ако има и какву државну моћ, покушати да се с њим обрачуна помоћу неке принуде и казне. Зашто? Зато што човек који је огрезао у гресима, нема више ни моралних, ни инетелектуалних, а нарочито не духовних способности да схвати и прихвати једноставну поруку еванђеља која ослобађа, препорађа и мења људе. Говорити еванђеље, поруку ослобођења од греха, људима који су огрезли у свим могућим гресима, представљало је излагање презиру, исмејавању и провокацијама, и многи су се устручавали и стидели да то чине. 

    Припремајући се да иде у Рим, у то легло разврата, Павле зна да ће се сусрести и с таквим људима и с таквим ситуацијама. Али, без обзира на све то, он добро зна вредност еванђеља, и зато одлучно каже: Ја се не стидим еванђеља, не стидим се те поруке, која мења људске животе, породице, градове, друштва.

    Покушајмо сада да у овом светлу размишљамо о нашем, савременом друштву. Без обзира што је оно, наводно, хришћанско, највећи део људи, не само да не верује у Христа и не прихвата еванђеље, већ у свакодневном животу практикује масу радњи, верских и световних, које су директо супротне Христу и његовој поруци еванђеља. Једни су паганска божанства заменили светитељима; други су у божанства претворили нацију и историју, па су острашћени национализмом; трећи се слепо и неразумно идентификују с неким навијачким клубом и своје понашање прилагођавају психологији руље, итд. Све су то облици савременог клањања идолима, а не Христу.

Готово свакодневно сусрећемо се са скоро свим облицима савременог, „христијанизованог“ паганизма на радним местима, по канцеларијама, здравственим ординацијама... Сусрећемо људе који, без обзира на своје образовање или друштвени положај, своју животну судбину вежу за хороскопе, врачање, преврнуте шоље, национални романтизам, или за неку врсту „замазивања очију Богу“ добрим делима. Знам врхунског лекара који своје годишње одморе проводи по манастирима лечећи монахе, не зато што они траже медицинску помоћ, већ зато што он мисли да ће он сâм код Бога тако зарадити спасење. У ходницима домова здравља и болница сусрећемо „навијаче“ разбијених глава и носева, које полиција у марицама довози на превијање и физикалну терапију, и чека их пред вратима док они унутра имају терапију (и да не набрајам друге примере).

То су људи којима смо ти и ја дужни да кажемо радосну вест о распетом Христу који спасава, вест која их може ослободити од њихових лажних богова којима се клањају и усмерити их ка Христу. Кад одлучимо да сведочимо тим људима, и ми ћемо доживети исмејавање. Да ли ћемо се постидети? Да ли ћемо калкулисати и рећи – боље је да ја за сада ћутим и чувам свој положај? Стид је често велика препрека за ширење еванђеља. Али, немојмо размишљати тако – шта ће бити ако ја због тога останем без посла. Размишљајмо овако – шта би могло бити ако се та особа обрати Господу! Како дивног колегу/иницу или брата/сестру ћу тада имати!

 

3) Једноставност поруке еванђеља

    На крају, шта да кажемо таквим људима? Апостол Павле нас учи – кажите им нека верују, јер (еванђеље) је сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује... Јер... »Праведник ће живети од вере«. Има једна ствар коју ми код сведочења редовно заборављамо, а то је да истакнемо важност и величину једноставне вере. Ми увек упаднемо у њихову замку, и углавном одговарамо на њихова питања о разликама између ове и оне вероисповести, или о некој другој небитној ствари. Такође, често одлучимо да их критикујемо због пушења или начина понашања, па им причамо како је то штетно за здравље, као да смо неки здравствени радници. Ми нисмо позвани на то. Позвани смо да им говоримо о вери, и то о вери у Христа која их може спасити. А баш то је оно што ми често потпуно изоставимо. 

Ја сам дужан да објавим еванђеље...каже апостол Павле; ја се не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује... јер »Праведник ће живети од вере«.

Ово су била основна духовна начела апостола Павла. Да ли су и твоја?

Амин

Хришћанска баптистичка црква Београд, ул. Слободанке Данке Савић бр. 33, (Звездара, код Цветкове пијаце)

Google мапа Хришћанске баптистичке цркве