Охрабрење и утеха

Posted in Проповеди

Друга посланица Коринћанима 1:3-7

3 Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе! 4 Он нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми све који су у невољи могли тешити оном утехом којом нас саме теши Бог. 5Јер као што су обилате патње Христове у нама, тако је по Христу обилата и наша утеха. 6Било да смо ми притиснути невољама, то је за вашу утеху и спасење; било да смо утешени, за вашу је утеху – да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо. 7И тако је поуздана наша нада за вас, јер знамо: као што сте заједничари патњи тако сте и утехе.

 

Предговор

            Ми живимо у свету и времену када нас свакодневно засипа неколико десетина обесхрабрујућих вести. Има веома мало охрабрујућих вести и оних с позитивним предзнаком. У ствари, скоро да је ситуација таква да једино обесхрабрујућа вест представља вест, а да позитивна вест ни не привлачи нашу пажњу, па и не делује као вест. У новинарству има сурово правило – да публика тражи крв. Другим речима, вест привлачи пажњу само ако је посреди нешто трагично или драматично, док позитивни догађаји пролазе незапажено.

            У таквој атмосфери најезде обесхрабрујућих вести, појединац веома лако почне да не примећује позитивне и охрабрујуће вести и своје понашање прилагођава општем негативном расположењу у друштву. Црква и хришћани су део таквог друштва, зато су и они изложени обесхрабрењима, па често и сами почну да шире обесхрабрења, уместо утехе и охрабрења. Искрени хришћани су још више изложени, јер не трпе само због општих друштвених невоља, већ су често мета напада и због своје вере. Стога не ретко у цркву долазимо под великим оптерећењем и, нити чујемо охрабрења која нам долазе из Божије речи, нити смо ми сами охрабрење другима. Уместо охрабривања и тешења, врло брзо посегнемо за примедбама, за оговарањем, приговарањем и изналажењем слабих тачака појединих чланова и цркве у целини.

            Слично се дешавало и с првом црквом. Апостол Павле је једном морао да позове хришћане у Филипима да почну да охрабрују једни друге, уместо да гледају на околности. Морао је да им каже: „Ако, дакле, има какве утехе у Христу, ако има каквог љубазног охрабрења, ако има какве духовне заједнице, ако има каквог унутрашњег саосећања и самилости, испуните моју радост — па исто мислите... Не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче” (Фил. 2:1,2,4). Речи утеха и охрабрење појављују се у Новом завету наизменично и оне најчешће преносе исту мисао.

 

Увод

            Текст Друге посланице Коринћанима 1:3-7 један је од најснажнијих новозаветних подстицаја на међусобно охрабривање и тешење. По овом питању црква би требало да буде потпуно различита од света. Свет је извор разочарења и песимизма, али црква би требало да буде извор утехе. Већ је Христос у беседи на гори позвао цркву да буде „со земљи” и „светло света”. Охрабрење и тешење су предвиђени да буду средства којима ће црква утицати на људе. Људи вапе за утехом и охрабрењем и ако ишта хришћани треба да понуде свету и неверним људима, то је утеха. Наше сведочење људима често се своди на убеђивање које се граничи са свађањем. Међутим, оно би било много ефикасније кад би се базирало на утеси и охрабрењу, јер то је оно чега у свету нема.

            Нови завет истиче да постоји и посебни дар утехе. На пример у Посланици Римљанима 12:8 пише Ко има дар утехе нека теши... (Чар.). Такви хришћани онда имају дужност и службу тешења. Јер овај стих значи: ко има дар утехе, тај има и службу тешења. Међутим, Библија у целости учи да су сви хришћани позвани да теше и охрабрују једни друге. То је део хришћанског карактера. Тај позив је најупечатљивије изложен у тексту који смо прочитали. У њему видимо три ствари: прво, да је Бог/Христос извор сваке утехе и охрабрења, друго, да је охрабрење преносиво и прелазно и, треће, да је охрабрење снага за подношење невоља.

 

Бог је Бог утехе/охрабрења (3. стих)

            У трећем стиху пише: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе! Једна од јеврејских молитва у синагоги, из времена у коме Павле пише, почињала је управо овако као што почиње овај текст: „Благословен да си, о Господе, наш Боже, Боже наших отаца, Боже Аврама, Боже Исака и Боже Јакова, велики, моћни и поштовани Боже, највећи Боже који удељујеш доброту пуну љубави и поседујеш све ствари, који памтиш побожност патријараха и који ћеш у љубави донети искупљење.”[1] Павле очигледно почиње ову посланицу имајући пред очима слику великог Бога који може да избави из сваке, наизглед безизлазне ситуације. Ово је важно ако узмемо у обзир да је баш њега, из једне такве ситуације у Ефезу Бог управо избавио. Он то каже у 8 и 9. стиху: 8Хоћемо, наиме да знате, браћо, каква нас је невоља снашла у Азији, да смо били преко сваке мере и преко наше снаге оптерећени, тако да нисмо више били сигурни ни за свој живот. 9Чак смо и сами у себи дошли до закључка да морамо умрети, да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога који васкрисава мртве.

            Слика Бога коју описује ова јеврејска молитва је слика силнога Бога, управо онаквога каквог је Павле у свом искуству доживео. Да би могао да утеши и охрабри хришћане у Коринту, он мора да им понуди Бога који доказано може да избави. Грци су имали много богова. Неко је подругљиво рекао да је у тадашњој Грчкој било лакше наћи бога, него човека. Међутим, сви ти богови били су само производ људске маште, а не стварни помоћници у невољи. Ако је неко и пребродио неку невољу, то је било објашњено као људска храброст, стојичко поднодношење невоља, итд.; јер то су биле грчке врлине које су се цениле. Нико није ни очекивао да се неки бог заузме за некога ко је у невољи. Међутим, апостол долази и каже: људи, каква храброст, који стојицизам или неке друге људске врлине. Све је то нула кад наиђу невоље какве су мене задесиле. Онда вам може помћи само Бог, али онај прави, стварни, који је заинтересован за тебе и твоје стање. Била је то охрабрујућа вест за Коринћане: има Бог који је заинтерсован и који може да избави из невоља и он то доказује у животима својих слугу, као што је апостол Павле. Ако може да избави Павла, онда може и тебе. То је охрабрење, како за Коринћане, тако и за нас. Бог је извор охрабрења.

 

Спирала охрабрења и утехе (стихови 4-6.)

            Охрабрење и утеха су преносиве и прелазне особине. Шта то значи? Обратите пажњу шта говоре стихови 4-6: Он нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми све који су у невољи могли тешити оном утехом којом нас саме теши Бог. 5Јер као што су обилате патње Христове у нама, тако је по Христу обилата и наша утеха. 6Било да смо ми притиснути невољама, то је за вашу утеху и спасење; било да смо утешени, за вашу је утеху – да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо. „Утеху коју примамо од Бога, ми увек и примамо и дајемо посредством неког другог. Божија утеха никад не ишчезава у ономе ко је прими. Бог је утешио Павла тако што је Тит дошао к њему кад је био у Македонији (7:6). Пре тога, и сам Тит се охрабрио боравком код Коринћана (7:7). Касније је Павле (то видимо овде) утешио Коринћане (1:6). Тако је утеха обишла пун круг, од Коринћана, преко Тита, до Павла и натраг до Коринћана.”[2] Ево како то изгледа у 7:6-7 6Али Бог, тешитељ понизних, утеши нас доласком Титовим. 7Не само његовим доласком, него и утехом којом се он утеши због вас: обавести нас о вашој чежњи, вашем јадиковању, вашој жаркој љубави према мени тако да се још већма обрадовах. Ко ту кога теши? Овај текст треба читати с оловком у руци: Бог теши Павла, Павле Коринћане, Коринћани Тита, Тит поново Павла. Практички, теши свако сакога. То је та спирала утехе и охрабрења која увек завршава тамо где и почиње. Онај ко започне са охрабрењем и тешењем, њему се они враћају у истом облику, и он сам на крају бива охрабрен и утешен.

            У свету данас владају разне спирале насиља. Неки народи пате од спирале крвне освете (ни Србима није непозната ова спирала, Црногорцима још мање). Неко некога убије, а онда неко из његове породице убије убицу, итд. Та спирала убистава зна да траје генерацијама. Многе међунационалне сукобе, неки народи данас решавају путем спирале насиља. Често чујемо нпр. како су Палестинци Израелцима поставили бобмбу у аутобус, онда Израелци бомбардују њихово насеље у коме се крију терористи, онда Паелстинци ставе бомбу у аутомобил и усмере га на неку израелску установу, итд. Никад краја насиљу.

            Реч Божија нас позива на спиралу утехе. Он теши нас да бисмо ми тешили и охрабривали друге, да би ти други охрабривали треће, и да би се утеха и охрабрење преко некога поново вратили нама. То је законитост утехе и охрабрења.

            Зашто смо онда веома често обесхрабрени? Зато што не желимо да ми будемо покретачи охрабрења, него чекамо да неко најпре охрабри нас. У том чекању, постајемо обесхрабрени. Чекање на охрабрење представља губитак охрабрења. Ево доброг рецепта за охрабрење: кад ти највише треба охрабрење – иди ти и охрабруј друге и бићеш охрабрен. Има занимљив стих о утеси у Делима апостолским 16:40. Описан је догађај кад су Павле и његов сарадник Сила били пуштени из затвора у Филипима. Коме је више потребно охрабрење, него ономе ко је тек изишао из затвора? Међутим, тамо видимо супротну ситуацију: уместо да иду у цркву да се охрабре, у тексту пише следеће: Изишавши из тамнице, они пођу к Лидији, погледају и охрабре браћу па оду. Они су били ти који су охрабрили заједницу, а не заједница њих! Немојте заборавити овај рецепт: кад ти највише треба охрабрење: иди ти и охрабруј друге и бићеш охрабрен. То је спирала утехе.

 

Охрабрење је снага за подношење патњи (7. стих)

            У седмом стиху пише: И тако је поуздана наша нада за вас, јер знамо: као што сте заједничари патњи тако сте и утехе. Охрабривање и тешење увек претпостављају да су посреди неке невоље. Они не би били потребни кад не би било невоља. У рају они неће бити потребни, јер ћемо живети у заједништву са извором охрабрења и утехе, Христом. Међутим, док смо овде на земљи, они ће бити наша стална потреба. У овом кратком тексту, речи патње или невоље помињу се директно или индиректно 7 пута, а реч утеха или охрабрење 10 пута. Пошто утеха увек бива ради невоља, значи да се невоље овде помињу 17 пута. У исто време, ово је један од најутешнијих текстова у Библији. Ово нам говори да патње и утеха у Божијим очима представљају целину. Природно стање живота од Адама до данас јесу патње. Не ради се само о патњама које Христови следбеници трпе ради своје вере, већ о патњама уопште. Човек долази на свет плачући, плаче добар део живота на земљи, и одлази са земље праћен плакањем његових ближњих. Цео живот обележен је невољама и сузама. Некад немамо услова за нормалан живот, некад немамо новца, некад немамо здравља, некад нас наши ближњи повреде, итд.; увек смо усред неке патње. То је живот на земљи и то се неће променити док год смо на земљи. У Светом писму нам није дато обећање да ћемо се ослободити невоља ни кад се обратимо Богу. Понекад се невоље још и умноже. Исус је јасно рекао да ћемо у свету (увек) имати невоље. Међутим, рекао је још нешто: Али се не бојте, јер ја сам победио свет. Управо свет невоља јесте право окружење за утеху и охрабрење. Њих је Господ дао ради невоља. Да је узео од нас невоље, не би нам ни давао утеху и охрабрење; они тада не би били потребни. Међутим, 4. стих јасно говори: Он нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми све који су у невољи могли тешити оном утехом којом нас саме теши Бог. Немојмо се плашити невоља, јер постоји победа у невољама, а то је утеха. Кад смо се обратили, Бог нас није ослободио невоља, али нам је дао кључ за невоље – утеху и охрабрење. Тај кључ је увек у Христовим рукама и само он може да нас утеши и охрабри, онда када му то допустимо. Али он то чини на свој посебни начин – преко друге своје деце. А кад он уеши тебе, теши и ти друге, не заустављај утеху и охрабрење.

 

Закључак

            Живимо у свету лоших, трагичних и негативних вести. Овоме свету су потребни утеха и охрабрење. Али, не само неверним људима, него и цркви и нама верницима. Постоји извор утехе и охрабрења који нама, деци Божијој, стоји на располагању, то је сам Бог, Исус Христос, његова порука, његов Дух који се зове Утешитељ. Он је ту за нас да бисмо из њега црпели утеху и охрабрење.

            Али, ми смо позвани, не само да будемо примаоци утехе и охрабрења, него на првом месту даваоци. Морамо бити покретачи утехе и охрабрења. Ако то не будемо ми, нема никог другог да то буде, јер свет не зна за утеху и охрабрење. Кад једном одлучимо да кренемо са храбрењем и тешењем других, открићемо да смо и сами утешени и охрабрени, јер ове хришћанске особине имају повратно дејство: чим почнеш да храбриш, и ти биваш охрабрен.

            Ујутро кад устанемо, најпре почнимо да храбримо саме себе, као Давид: Што си клонула душо моја... А онда идимо и охрабримо још некога. Тиме ћемо испунити велики део нашег хришћанског позива. Апостол Павле каже у Другој посланици Коринћанима 7:4 Пун сам утехе, обилујем радошћу уза сву невољу нашу. А у Првој посланици Солуњанима 4:18 позива хришћане: Тешите се дакле узајамно; затим у 5:11 поново им поручује: тешите се узајамно и изграђујте један другога. То су позиви које Божија реч упућује и теби и мени.

 

Амин

 

[1] Баретт 1988:75.

[2] Барнетт 1988:31.

Божија реч

Posted in Проповеди

2. Тим. 3:14-4:5

ХБЦ-И 1.1.2003., 11.03.07., Раља 11.03.07.

 

3:14 А ти остани у ономе што си научио и у шта си уверен, знајући од кога си научио 15и што из малена знаш Света писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса. 16Све Писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, 17да Божији човек буде савршен, приправљен за свако добро дело.

4:1 Заклињем те пред Богом и Христом Исусом који ће судити живима и мртвима, и његовим доласком, и његовим царством: 2проповедај реч, приони у време и невреме, покарај, запрети, опомени са сваком стрпљивошћу и поуком. 3Јер ће доћи време када неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, 4па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама. 5А ти буди трезвен у свему, злопати се, изврши дело еванђелисте, сврши потпуно своју службу.

 

УВОД

            Има нешто у Божијој речи што је издваја од свега другог што је икада написано и што је зато ставља у посебан положај у односу на све остале свете књиге, дела црквених отаца и светитеља, а поготово у односу на дела световне књижевности и филозофије. То је порекло њеног надахнућа и ауторитативна порука која из тог надахнућа следи. Свето писмо надахнуо је сам Бог и то на начин различит од надахнућа било које друге књиге. Зато оно није књига као све друге и не спада ни у једну познату категорију према којој се класификују људско знање и писана дела која су производ тога знања. Оно је ван свих познатих категорија. Она је једноставно – Божија реч!

            У људској цивилизацији има предивних дела људског духа, од епохалне важности за човечанство – књижевних, уметничких, научних – чије је ауторе, такође, надахнуо Бог. Међутим, ниједна књига и ниједно људско дело, нису надахнути на исти начин као Св. писмо. Због тога је његов ауторитет различит од сваког другог ауторитета и његова наука и порука узвишеније од сваке друге науке, укључујући и науку светитеља и црквених отаца. Тиме не желим да кажем да је свака друга наука погрешна и непотребна, али ни у ком случају није на истом нивоу и од истог значаја као наука Св. писма.

            Хтео бих зато да погледамо три важне особине Св. писма које га издвајају од свих осталих људских дела, а нас обавезују да му посветимо много више времена и проучавања и да на њему базирамо своје одлуке, поглед на свет, морал и цео свој живот. То су његово надахнуће, његов ауторитет и његова порука. Све ове особине наведене су и донекле описане овде, у Другој посланици Тимотеју 3:14-4:5.

 

И. НАДАХНУЋЕ БОЖИЈЕ РЕЧИ (СВ. ПИСМА)

            У 3. глави 16. стиху пише: „Све Писмо је богонадахнуто...” (Чарнић). Шта то значи? Шта је то надахнуће Светог писма? Шта се то догодило кад је Бог надахњивао писце Светог писма, те је оно тако посебно? Често читамо о писцима и композиторима како су се – док су писали или компоновали своја дела – повлачили у себе у неки свој свет, далеко од људи, и тамо стварали. Док је компоновао Месију, Хендл се повукао у своју собу из које данима није излазио, док није завршио дело. Слично је било и с Бетовеном и другим уметницима. Да ли су пророци, псалмисти, еванђелист, апостоли, тј. писци Светог писма своје надахнуће од Бога добивали на тај начин? Не зна се много о самом начину на који су они писали. За неке од њих знамо да су се молили за своје читаоце док су писали, али о другим околностима и атмосфери у којима су писали и како су они утицали на њихово писање не знамо много. Међутим, то и није од кључне важности за писце Светог писма и за оно што су написали. Од кључне важности је оно што је о њиховом надахнућу рекао сам Бог у Светом писму, а то је да су њихови списи – богонадахнути.

            Реч богонадахнуто користи се само на овом месту у Светом писму и њен смисао је веома дубок. Она у себи носи сликовиту старозаветну представу о Богу који ствара помоћу свога даха или Духа који он из-дахњује из себе, из своје суштине. Тако, нпр. у Првој књизи Мојсијевој 2:7 читамо како „Господ Бог створи човека од праха земаљског и у носнице му удахне дах живота. Тако постаде човек жива душа.” У Књизи о Јову 33:4 пише: „Та и мене је дух Божији створио, дах Свесилног оживео ме.” У том смислу занимљив је и Псалам 104, који каже: „И сва бића жељно чекају да их ти нахраниш на време... ако дах им одузмеш, угибају, и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако обнабљаш лице земље” (27-30). Читајући ове речи у нама се ствара утисак како из саме Божије суштине излази нешто (његов дах) чиме (или можда од чега) Бог ствара физички свет. На исти начин настало је и Свето писмо: Бог је употребио свој стваралачки дах или Дух да би људима дао своју писану објаву, своју реч. Ниједно људско дело (осим Светог писма које је и људско и божанско) нема тај печат Божијег стваралачког даха. Свако људско дело, било оно и ремек дело, само је израз комбинације људскога духа и божанског талента који, али Божија реч је изнад тога. Она није творевина људског генија и талента датог човеку, већ творевина Божијег Духа с посебном божанском сврхом – да буде Божији приручник за човеково спасење, веру и понашање. Људска дела су само индиректно надахнута од Бога, а Божија реч је директно бого-надахнута.

            Зато је Свето писмо бого-човечанска реч. У његовом настанку суделовали су Бог и човек непосредно и подједнако. Она је тајна, мистични спој људског и божанског, на сличан начин, као што је и Богочовек, Исус Христос, мистични спој људског и божанског у једној особи. За разлику од Христа, Свето писмо није Бог. Оно је само његова објава и порука људима, али да би имала посебни, божански ауторитет, оно је морала да буде богочовечанска реч.

            То је оно што Светом писму даје посебну важност; зато је оно Божија реч, а ниједна друга књига, колико год била добра, није (макар била написана и од стране некога ко је касније проглашен за светитеља). Зато, кад год читамо Божију реч са стахопоштовањем, размишљањем и жељом да она буде наш водич и да по њој живимо, ми црпемо из Божијег извора, из саме Божије суштине, из његовога Духа. Кад тако читамо Божију реч, сам Бог, поново из-дахњује свој животни дах из своје суштине и удахњује га у наше носнице и чини да ми постанемо „жива душа” и остајемо духовно живи. Онај ко из тог извора не црпи, он је физички жив, али духовно није. Овај извор не може да замени ниједан други извор. Сликовито можемо рећи да, у односу на овај извор, сваки други извор је само смрдљива бара, пуна заразе и паразита. Страховиту грешку праве они који занемарују Свето писмо и који га стављају у исту раван с другим књигама и делима светитеља. У Књизи пророка Јеремије 2:13 Бог каже: „...два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде.” Напуштање Божије речи и тражење замене за њу представља зло у Божијим очима, што увек доводи до духовних и моралних девијација и посрнућа.

            У духовном погледу, за човека је од пресудног значаја како приступа Божијој речи, да ли само као неком генијалном делу људскога духа и талента или као божанској храни без које се његов живот гаси и ишчезава. У том смислу, приступ Библији сличан је приступу Христу. Људи из Христовог окружења су се међусобно радикално разликовали по приступу Христу. Највећи број њих приступало му је и следило га из радозналости, или да виде неко чудо, али један број њих је схватао да је у њему божанска сила. То се најбоље може видети на примеру болесне жене (описаном у Мк. 5. гл.) која је оздравила чим је додирнула његове хаљине. Зашто? Не због чудотворне моћи његове одеће. Било је око њега много људи који су дошли у контакт с његовом одећом, али с њима се није десило ништа. Силу која је изишла из његове суштине, осетила је само ова жена, због њеног нарочитог приступа Христу – приступа пуног очекивања и свести да је он Бог и Спаситељ и да је у њему сила. Бог преноси своју силу на људе само онда кад су они спремни и отворени да је приме.

            Небројени су проблеми с којима се хришћани суочавају зато што занемарују Божију реч. Ти проблеми се крећу од оних да нам некад ништа не иде за руком, већ све иде наопако, преко оних да од силних обавеза не видимо никога и ништа друго осим себе и своје потребе, до оних кад, занемарујући јасна библијска начела доносимо погрешне животне одлуке, због којих испаштамо.

            Имаш ли ти таквих искустава? Ако имаш, она великим делом потичу отуда што си занемарио Божију реч или што јој не придајеш довољно пажње и значаја. Време је да о томе дубоко размислиш, а можда и да мењаш неке своје навике; нпр. да раније устанеш да би читао Божију реч и молио се, или да мање гледаш ТВ да би имао више времена за Божију реч, или да своје читање обогатиш са више размишљања и проучавања онога што прочиташ, и тако даље. Запамти, Божија реч је – Божија! Њу је написао Бог, иако је писана људском руком. Она се не сме занемаривати и потискивати од себе, нити се сме изједначавати са другим списима, па макар они били и списи светитеља.

 

ИИ. АУТОРИТЕТ БОЖИЈЕ РЕЧИ

            Ауторитет је питање власти. За сваког човека од пресудне важности је ко или шта управља његовим/њеним животом; шта је његов/њен животни ауторитет. У животу човека ауторитет може да представља неко од људи, нека идеја или неки поглед на свет. Сваки човек има нешто или некога, кога или шта у животу следи, коме или чему се покорава. Тај неко или то нешто је његов животни ауторитет или мерило помоћу кога он/она управља својим животом, коригује га, усмерава и доноси животне одлуке. На пример, за неке људе њихов животни ауторитет је њихова професија. За неке уметнике, све што је у животу важно је уметност. Многи научници свет гледају кроз призму развоја науке; за њих је важан само напредак. За многе економисте, све је у бизнису и капиталу. Кад с таквим људима разговарате, они не виде где ту још има места за Бога, а ако га и укључе у тај свој свет, он је ту више као неки додатак, него као животни ауторитет на који се ослањају.

            Код једног броја људи, ауторитет на који се ослањају није ствар свесне одлуке, већ некритичког прихватања нечега што прихвата њихово окружење. Као што каже Рик Ворен, „Имамо много невоља зато што свој избор правимо на основу непоузданих извора: културе („свако то ради”), традиције („то смо одувек тако радили”), разума („звучи логично”), или емоција („осећао сам да је тако добро”). Сва ова четири извора су оштећена падом у грех. Оно што нам је потребно је савршени стандард који нас неће одвести у погрешном правцу. То може само Божија реч.“[1]  На жалост, много људи своје ауторитете не бира свесно, већ их преузима од свог окружења, у складу с трендовима који владају око њих, а добар део људи нема један стални ауторитет или мерило у животу, већ се ослања час на један, час на други ауторитет. Ти људи, у ствари, ни не бирају своје ауторитете, већ ауторитети бирају њих. Они пролазе кроз живот несвесно и реагују само како реагује околина.

            Данас нарочито много људи каже за себе да су хришћани, међутим, занемариво мало ствари у њиховом животу одражава оно што Свето писмо назива хришћанским. Има и таквих који тврде да су хришћани, а своју судбину траже од ауторитета као што су хороскопи, врачаре, призивање духова и других окултних радњи. То су људи који покушавају да седе на две духовне столице, да ауторитет свога живота црпе и од Бога и од сотоне. Међутим, човек може да има само један духовни ауторитет у животу, не више. У Еванђељу по Матеју 6:24 пише: „Нико не може служити двојици господара, јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће уз једнога пристајати, а другога презирати...”

            Ко или шта је то што може и треба да буде ауторитет у нечијем животу? Хришћани знају да то треба и може да буде једино Бог, посредством Исуса Христа који је дошао на свет, не само да нам укаже ко је прави ауторитет, него и да буде наш ауторитет, онај који управља нашим животом. Како ми то знамо? Прво, тако што је он сам био човек и о томе учио људе, а затим, зато што то пише у Божијој речи. Управо зато што ми о свим стварима које се тичу Спаситеља и спасења, знамо једино из Светог писма, једино оно треба да буде наш ауторитет. Зашто једино оно може да представља наш ауторитет по питању веровања и понашања? Зато што је једино оно бого-надахнуто и једини божански извор истине који данас постоји међу људима.

             У чему се показује ауторитет Светог писма? У стиховима 3:16б-17 каже да се он показује у чињеници да је Свето писмо „...корисно за поуку, за карање, за поправљање и одгајање у праведности, да човек Божији буде савршен – опремљен за свако дело љубави.“ Поуку, прекор, кориговање понашања и одгој, човек може да добије и у школи, у васпитној установи, али од њих нико неће постати праведан у Божијим очима. Праведност је у Библији увек синоним за безгрешни, божански живот. Васпитање може довести до правдољубивости, до обликовања карактера и сл., али оно не може да измени наш статус пред Богом и реши питање наше грешности. То може само Христос помоћу онога што пише у његовој речи, која је ту да нам на делотворан начин на то укаже и да нас доведе до њега. Такву поуку, такав прекор који ће преусмерити наше одлуке, такво кориговање нашег понашања и карактера и такав одгој по питању греха и спасења, не може да нам да ниједан приручник, уџбеник, молитвеник, књига неког светитеља... већ само Свето писмо, које је Божија реч. У томе је њен ауторитет, њена власт, њена моћ – што једино она може из корена да промени наш живот. Божија реч делује на наш живот, не тако што га поправља, већ тако што нам нуди нови живот, замену старо за ново.

            Оно чиме Божија реч утиче на нас и чиме нас мења, то је њена порука.

 

ИИИ. ПОРУКА БОЖИЈЕ РЕЧИ

            У стиху 4:5 пише: „А ти... врши дело проповедника Радосне вести.” Еванђеље је вест, и то радосна. Али, задржимо се на томе да је оно – вест. Вест увек носи неку поруку. У Светом писму се налази вест с најважнијом поруком која постоји, коју сви морају чути. У најкраћим цртама, та порука гласи: „Христос Исус дође на свет да спаси грешнике. Од којих сам први ја.” (1. Тим. 1:15). То да је Христос Спаситељ и да је дошао на свет да спаси тебе и мене, представља најважнију вест у историји човечанства. Њу мора да чује свако. Онај ко је не чује, он/она ће пропасти, а одговорност за њихову пропаст сносиће они који су знали за поруку спасења, али је нису предали даље. Према томе, Божија реч је вест која носи поруку, и то најважнију поруку у историји, и то универзалну поруку, упућену свакоме. Онај ко каже да то није порука за њега и да га не она занима, тај не зна њену важност.

            Да ли знате како је настао маратон или олимпијско такмичење у трчању на 42,195 м? „Маратон је град у Грчкој код ког се одиграла Маратонска битка 490. пр.н.е., у којој су Атињани поразили Персијанце. Према легенди, грчки гласник Филипидес трчао је од Маратона до Атине да јави исход битке..., да су Персијанци поражени..., а одмах потом је издахнуо.“[2] Без обзира што је ова прича вероватно измишљена, она носи важну поруку која гласи – кад неко носи тако важну поруку какву је носио Филипидес, да је смртна опасност отклоњена од народа, није важан он, него порука. За Филипидеса је било важно само да што пре стигне до Атињана и преда им поруку, па макар одмах умро.

            У Првој посланици Коринћанима 9. глави видимо да се апостол Павле одрицао неких добрих ствари ради еванђеља, тј. ради поруке Светог писма. „Своје схватање еванђеља Павле је најбоље исказао у Рим. 1:16-17 16Ја с... не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује.... 17Јер се у њему открива праведност Божија, из вере у веру, као што је написано: »Праведник ће живети од вере«. За њега је еванђеље Божија сила за спасење, нешто што је на свету најснажније и најдрагоценије. Онај коме је поверено еванђеље, тај је добио нешто највредније што постоји... Коме је поверено еванђеље, томе је поверена сила која може да промени појединца и цело друштво. Зато он проповедање еванђеља схвата као животну обавезу, па тако у Првој посланици Коринћанима 9:16. каже: ‘тешко мени ако не проповедам еванђеље...’ Замисли, да добијеш најважнију информацију на свету, која може да спаси хиљаде и милионе људи, а ти је задржиш за себе и не јавиш је никоме... Ти би био одговоран за пропаст многих. Тако је Павле схватао поруку Светог писма. Због тога он све ставља у други план, само да би та вест (порука еванђеља) стигла до што већег броја људи. Због тога он Тимотеја подстиче да ту поруку проповеда ‘у време и у невреме’... Пошто је и сам искусио силу те поруке, Павле је имао страховиту жељу да ту поруку пренесе и другима.“[3]

            Оно што је у Светом писму стварно снажно и вредно, дт је његова спасоносна порука. Вредност Светог писма није у томе што је оно дубока животна филозофија, или што је најстарија књига на свету, или што представља надахнуће за уметнике, песнике, сликаре... Његова суштина је у његовој поруци. Шта ти вреди да те оно надахне за велико сликарско или музичко дело, ако не прихватиш његову поруку спасења и на крају одеш у пакао? Зато је најважније да, кад читаш Свето писмо, препознаш коју поруку ти Господ упућује, и затим, да ту исту поруку прихватиш у свој живот, као своју духовну снагу, али и пренесеш другима. Павле каже Тимотеју (у 2. Тим. 2:1-2) „Ти се дакле, дете моје, јачај милошћу у Христу Исусу (2) и што си од мене по многим сведоцима чуо, то предај верним људима који ће бити у стању и друге поучити.“ Дакле, и ти се јачај, али и предај другима. Огромну штету хришћанству нанело је учење које важност и светост приписује људима који поруку преносе, уместо самој божанској поруци Светог писма.

 

ЗАКЉУЧАК

            Да би човек Божији био „савршен, приправљен за свако добро дело”, као што пише у тексту који нас је руководио током целог овог сагледавања важности Божије речи, у стиху 3:17, навешћу три практична предлога зашто и како треба читати Свето писмо.[4] У свакодневном животу, наш приступ Божијој речи подразумева три активности.

 

           1. Морам прихватити њен ауторитет. Библија мора постати меродавни стандард за мој живот: компас према коме ћу се управљати, саветник коме ћу се обраћати да бих доносио мудре одлуке, и мерило према коме ћу све вредновати. Она мора увек да има прву и последњу реч у мом животу. Имамо много невоља зато што свој избор правимо на основу непоузданих извора. Оно што нам је стварно потребно јесте један савршени стандард који нас неће одвести у погрешном правцу – Божија реч.

           2. Морам усвојити њену истину (поруку). Ово ћемо постићи прихватањем њених истина отвореног срца, свакодневним читањем, истраживањем, памћењем и размишљањем. Прво, Божију реч прихваташ када је слушаш/читаш и примаш отвореног срца. Друго, свакодневно читање Библије ће ти помоћи да будеш у сталном домету Божијег гласа. Зато је Бог упућивао израиљске цареве да увек у близини имају примерак његове речи: „И нека га држи код себе и нека га чита док је жив.” (5. Мој. 17:19). Треће, истраживање или проучавање Библије подразумева дубље сагледавање истина Светог писма, постављање питања везаних за текст и записивање својих запажања. Четврто је памћење. Од меморисања библијских стихова има много користи. Помоћи ће ти да се одупреш кушњи, да донесеш мудре одлуке, да смањиш напетост, понудиш добар савет и разговараш о својој вери с другима. Пето је дубокои фокусирано размишљање о поруци Светог писма. За то је потребан озбиљан напор. Ниједна навика неће боље да преобрази твој живот него свакодневно размишљање о Светом писму. Ако одвојимо време да дубоко размишљамо о Божијим истинама, ми се „преображавамо у исту слику из славе у славу” (2. Кор. 3:18). Овде се не ради о фанатизму попут одређених облика медитације код којих се мозак испражњава или лута. Напротив, то је настојање да се допусти да најистинитија порука, порука коју је надахнуо сам Бог управо зато да би била људима путоказ, обликује мој живот путем поузданих животних принципа и огромне животне мудрости који су садржани у Божијој речи.

           3. Морам применити њене принципе. Прихватање, читање, истраживање, памћење и размишљање о Божијој речи је бескорисно ако не почнемо да га примењујемо у пракси. Морамо постати „извршиоци речи” (Јак. 1:22). Варамо се ако мислимо да смо усвојили истину само зато што смо је чули, читали или проучавали. Ако их не примењујемо, сва наша библијска проучавања су безвредна. Исус је рекао: „Сваки дакле који слуша ове моје речи и извршује их, биће као мудар човек, који сазида кућу своју на стени” (Мт. 7:24).

 

           Коме год је стало до свог властитог живота, неће допустити да ништа мање од Божије речи обликује његов или њен живот.

 

[1] Рик Ворен, Сврха живота [лат], Сотериа, Београд, 2006., стр. 187.

[2] Веб-сајт: Wикипедија, хттп://ср.wикипедиа.орг/wики/Маратон_(град).

[3] Уп. ДВ, „Одрицање ради добитка“, 1. Кор. 1:9. Проповед од 4.03.2007. у ХБЦ-И Бгд.

[4] Рик Ворен детаљније елаборира ове предлоге у књизи Сврха живота на стр. 185-192.

Има ли решења?

Posted in Проповеди

Посланица Римљанима 1:14-17

 

     Овом проповеди желим да започнем низ излагања из Посланице Римљанима. Она је кључ за разумевање целокупног библијског учења о Христу и спасењу. Њена порука је да је човек рођен као роб греху, а да је Исус Христос дошао да нас ослободи. Она доноси добру вест о слободи од Божијег гнева, од отуђења од Бога, од осуде Божијег закона, од властитог ја, од страха од смрти, од етничких сукоба унутар цркве и (у позитивном смислу) слободи да ставимо себе у службу Богу и другима. Лутер је рекао: „Она заслужује, не само да је сваки хришћанин зна од речи до речи напамет, већ и да треба да се њоме бави сваки дан, као својим свакодневним насушним хлебом.“  Слично је говорио и Калвин: „Ако смо стекли исправно разумевање ове посланице, отворила су нам се врата најдубљих ризница Светог писма.“     

    Црквени отац, Августин, током своје бурне младости, пре обраћења, живео је развратно. Кад је службовао као наставник књижевности и реторике у Милану, 386. године, слушајући проповеди бискупа Амврозија Миланског, обратио се Богу. У својим Исповестима он то описјује на следећи начин: „Лупање срца одвело ме је до баште где нико није могао да прекине распламсалу унутрашњу борбу која се у мени водила... где сам се батргао и отимао мојим оковима... док се нисам бацио под једно маслиново стабло и пустио да ми сузе слободно лију. Одједном сам из оближње куће зачуо глас који је звучао као глас дечака или девојчице, који је упорно понављао: ʻУзми и читај, узми и читај.ʼ... Себи сам то протумачио као божански налог да узмем (Нови завет) и читам прво поглавље које отворим... Пожурио сам натраг, до места где сам... оставио књигу... Зграбио сам је, отворио и у тишини почео да читам прву страницу која ми се указала пред очима: Не у пировањима и пијанкама, не у блуду и раскалашности, не у свађи и зависти; него узмите на себе Господа Исуса Христа и не старајте се за тело – како ћете задовољити пожуде. (Био је то одељак из Посланице Римљанима 13. глава, 13-14. стиха). Одједном, с последњим речима ове реченице, као да је светлост и олакшање од свег мог неспокоја јурнуло у моје срце. Свака сенка сумње је нестала.“ 

    Лутер је био одгојен у страху од Бога, од смрти, од Божијег суда и пакла. Али, ништа није умирило његову савест, док није почео да проучава Посланицу Римљанима. У почетку је био љут на Бога, јер му је изгледао више као застрашујући судија, него као милосрдни спаситељ. Где би могао да нађе милосрдног Бога? Шта је мислио апостол Павле кад је у 1. глави, 17. стиху Посланице Римљанима рекао да се у еванђељу открива Божије дело праведности, од почетка до краја засновано на вери (ССП)? Лутер нам открива како је његова дилема била решена. Он каже: „Страховито сам чезнуо да схватим Павлову Посланицу Римљанима, и ништа ме у томе није спречавало, осим једног израза – ʻправедност Божијаʼ. Јер, ја сам разумео да то значи праведност која Бога чини праведним, и којом он поступа праведно док кажњава оне који су неправедни (тј. нас грешнике)... Ноћима и данима дубоко сам размишљао... док на крају нисам схватио да је праведност Божија то што нас он, посредством милосрђа и чисте милости, оправдава по вери. Тек тада осетио сам да сам препорођен и да сам ушао кроз отворена врата раја. Цело Свето писмо добило је ново значење...“ 

Из ових навода можемо видети како је ова Посланица утицала на људе који су касније постали велики Божији људи. Они, не само да су доживели духовни препород, већ су постали и највећи тумачи Светог писма и проповедници еванђеља у целој историји. Ово треба да охрабри и нас, не само да више читамо Посланицу Римљанима, већ да одвојимо време и да је макар једном студиозно проучимо, и на њој градимо своје спасење и свој однос са Христом.

 

Сврха писања Посланице Римљанима

    Постоје углавном две групе разлога због којих је Павле написао ову Посланицу. Прва група тиче се самог апостола Павла и његовог плана да путује у Шпанију, како би и тамо однео спасоносну поруку еванђеља, али да успут проведе неко време у Риму, где до тада још није проповедао. Он жели да му хришћани у Риму буду духовна, молитвена, а можда и материјална подршка.

Друга група разлога тицала се цркве и хришћана у Риму. Павле је донекле познавао ту цркву из онога што је о њој чуо. Знао је да ће се по доласку у Рим суочити с неким проблемима који су у цркви владали. Главни проблем био је постојање двају табора у цркви, Јевреји и остали, а међу њима су постојале многе тачке спорења у њиховим међусобним односима. Ко представља прави Божији народ? Шта је то што хришћане из паганства чини да буду Божији народ. Шта је то што Јевреје чини да јесу Божији народ? Ова и многа друга питања снажно су потресала цркву. 

Овом посланицом Павле и једнима и другима жели да каже једну исту ствар – оно што све нас чини Божијим народом није ни закон, кога се држе Јевреји, ни нека урођена људска доброта коју су, можда, истицали хришћани паганског порекла, већ су сви спасени вером у Исуса Христа, који је дошао да нас измири са Богом Јер сви су сагрешили и лишени су Божије славе, и сви су оправдани даром његове милости, откупљењем у Христу Исусу... Јер ... човек се оправдава вером без вршења закона (3:23-24, 28). Та порука – да смо сви грешни и да смо спасени само Божијом милошћу и само вером, без наших заслуга – јесте радосна вест или еванђеље. То је оно што је апостол желео да саопшти цркви у Риму, али и данашњој цркви и свима нама. То је суштина еванђеља. 

 

Решење је у еванђељу

Потребу да то спасоносно еванђеље чују сви у Риму, и свугде, апостол Павле истиче већ у првом поглављу, нарочито у стиховима од 14-17., и каже: 14Дужан сам Грцима и варварима, мудрима и неразумнима; 15тако сам вољан да објавим еванђеље и вама у Риму. 16Ја се, наиме, не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује, прво Јудејину, а и Грку. 17Јер се у њему открива праведност Божија, из вере у веру, као што је написано: »Праведник ће живети од вере«.

    Најмање три ствари можемо извући за себе из ових стихова: да хришћани имају свету обавезу да проповедају еванђеље, да еванђеље треба проповедати слободно и одлучно и да је порука еванђеља једноставна. Еванђеље је уједно и један од лајтмотива ове посланице, па му зато посвећујемо посебну пажњу на самом почетку. 

 

1) Света обавеза проповедања еванђеља

    Павле каже у 14. и 15. стиху: Дужан сам ... да објавим еванђеље. Ових дана додељене су Нобелове награде за физику, хемију, медицину, итд. Награду за медицину добио је британски лекар Роберт Едвардс, за вештачку оплодњу.

Допустимо на тренутак својој машти да замисли нешто што се није десило, а што ће нам помоћи у разумевању ове истине о обавези проповедања еванђеља. Замислите, на пример, следећу ситуацију; да неки брачни пар оде доктору Едвардсу и каже: „Докторе, ми желимо дете, али не можемо да га имамо.“ Доктор Едвардс се само поносно насмеши и каже: „Драги моји, ту више нема проблема. Од кад сам измислио вештачку оплодњу сваки брачни пар може да има дете, па и ви.“ Онда ова млада жена, готово уплакано, каже: „Али, докторе Едвардс, ја имам и рак грлића матернице у поодмаклој фази и све су прогнозе негативне.“ Онда др Едвардс ућути, осврне се око себе на једну и на другу страну, и прстом им покаже да му се приближе, а затим им тихим гласом каже: „Ви сте срећан пар што сте дошли к мени, јер ја сам измислио, не само вештачку оплодњу, већ и лек за рак. Али, знате, тај лек чувам само за себе и свој ужи круг родбине и пријатеља.“ Шта бисте ви рекли о таквом човеку? Ја мислим, колико год да је он геније, кад би то био случај, он би био и злочинац. Имати лек за рак, а чувати га само за своје рођаке и пријатеље, био би злочин. 

    Браћо и сестре, ти и ја смо добили лек против вечне смрти; то је еванђеље; то је вест о Христовој спасоносној смрти. То је највећа вест коју је свет икад чуо. Да ли ми тај лек чувамо само за себе и свој ужи круг пријатеља и родбине, или га објављујемо на сва уста, куд год се крећемо? Хришћани се често понашају готово као духовни злочинци – имају радосну вест о спасењу, али је чувају за себе. То јесте духовни злочин. Павле каже: Ја сам дужан (свима) Грцима и варварима, мудрима и неразумнима; ... и вама у Риму, да објавим еванђеље. Подвуцимо себи ово дужан, јер у њему је суштина наше мисије, нашег духовног послања. Хришћани се понекад споре око разних ствари, чак и око тога где ће ко у цркви да седи, двоумимо се да ли ћемо доћи на богослужење или не, да ли ћемо певати старе химне и старе духовне песме или новије (лепеза спорењâ зависи од вероисповести), док људи око нас, један по један, одлазе у вечну смрт, а ми им не дамо лек против тога. Запамтимо да Свето писмо каже да смо дужни да свима проповедамо еванђеље.

    Никад ми неће бити јасно, како то да је апостол Павле за себе сматрао да јесте дужан да проповеда еванђеље, од оног тренутка кад га је оно променило, а ми који смо примили исту милост од Господа, не сматрамо то својом обавезом. Али, то јесте наша света обавеза, свети дуг Господу. Не дуг ради зараде властитог спасења, већ ради спасења других. Нећемо бити спсасенији ако проповедамо еванђеље, али ћемо бити духовно јачи, испуњенији и срећнији хришћани, а други ће бити спасени. Наравно, ја не говорим о вршењу притиска, о наметању поруке и насртајима на људе који се опиру еванђељу. Говорим о потреби сталне спремности да се животом и речима сведочи о потреби личног спасења оним појединцима који поруку еванђеља желе да чују и прихвате.

 

2) Слобода и одлучност у проповедању еванђеља

Зашто је требало да Павле, у 16. стиху, каже: Ја се не стидим еванђеља? Зашто би га се стидео? Не заборавимо да он ово пише верницима у Риму. Рим је био многобожачки град, пун свакојаких перверзија и идолопоклонства. Свако је имао неког свог бога, Јупитера, Венеру, итд. Зашто је био тако велики проблем што ће доћи неки Павле и проповедати још једног бога? Али, каквог је то Бога проповедао Павле? Проблем је што он није проповедао било ког бога, већ Христа, јединог Спаситеља; Бога који умире и својом смрћу спасава свакога ко у то поверује. Мртви Бог који спасава! Била је то мисао која је изазивала подсмех свугде где се проповедала, а посебно у Риму, који је био познат по својој охолости, осионости и перверзијама, чији су се становници подсмевали свему што не задовољава њихове хедонистичке и развратне идеје. Какав је то Бог који својим следбеницима не допушта мало разврата? Уместо тога, он умире, допушта да га разапну, ко последњег лопова, и онда ту одвратну смрт на крсту проглашава победом над смрћу, а његови следбеници то свуда по свету одушевљено проповедају. Ма дајете, немојте ме зафркавати!

    Замислите једног Римљанина, који је управо изишао из неког куплераја (тј. из Венериног храма), где је општио и са женама и с мушкарцима. У том тренутку прилази му апостол Павле и каже: све ти је то што радиш, мој пријатељу, погрешно и погубно. То само заробљава твој дух, душу и тело, и на крају ће те одвести у пропаст и вечну одвојеност од Бога. Али слушај, постоји решење. Батали ти све то. Оно што теби треба јесте – распети Христос, који те може ослободити од свега тога и подарити победу над смрћу.

    Можете замислити тог Римљанина који, не само да ће на Павла да псује, шкргуће зубима, исмејава га, него ће, ако има и какву државну моћ, покушати да се с њим обрачуна помоћу неке принуде и казне. Зашто? Зато што човек који је огрезао у гресима, нема више ни моралних, ни инетелектуалних, а нарочито не духовних способности да схвати и прихвати једноставну поруку еванђеља која ослобађа, препорађа и мења људе. Говорити еванђеље, поруку ослобођења од греха, људима који су огрезли у свим могућим гресима, представљало је излагање презиру, исмејавању и провокацијама, и многи су се устручавали и стидели да то чине. 

    Припремајући се да иде у Рим, у то легло разврата, Павле зна да ће се сусрести и с таквим људима и с таквим ситуацијама. Али, без обзира на све то, он добро зна вредност еванђеља, и зато одлучно каже: Ја се не стидим еванђеља, не стидим се те поруке, која мења људске животе, породице, градове, друштва.

    Покушајмо сада да у овом светлу размишљамо о нашем, савременом друштву. Без обзира што је оно, наводно, хришћанско, највећи део људи, не само да не верује у Христа и не прихвата еванђеље, већ у свакодневном животу практикује масу радњи, верских и световних, које су директо супротне Христу и његовој поруци еванђеља. Једни су паганска божанства заменили светитељима; други су у божанства претворили нацију и историју, па су острашћени национализмом; трећи се слепо и неразумно идентификују с неким навијачким клубом и своје понашање прилагођавају психологији руље, итд. Све су то облици савременог клањања идолима, а не Христу.

Готово свакодневно сусрећемо се са скоро свим облицима савременог, „христијанизованог“ паганизма на радним местима, по канцеларијама, здравственим ординацијама... Сусрећемо људе који, без обзира на своје образовање или друштвени положај, своју животну судбину вежу за хороскопе, врачање, преврнуте шоље, национални романтизам, или за неку врсту „замазивања очију Богу“ добрим делима. Знам врхунског лекара који своје годишње одморе проводи по манастирима лечећи монахе, не зато што они траже медицинску помоћ, већ зато што он мисли да ће он сâм код Бога тако зарадити спасење. У ходницима домова здравља и болница сусрећемо „навијаче“ разбијених глава и носева, које полиција у марицама довози на превијање и физикалну терапију, и чека их пред вратима док они унутра имају терапију (и да не набрајам друге примере).

То су људи којима смо ти и ја дужни да кажемо радосну вест о распетом Христу који спасава, вест која их може ослободити од њихових лажних богова којима се клањају и усмерити их ка Христу. Кад одлучимо да сведочимо тим људима, и ми ћемо доживети исмејавање. Да ли ћемо се постидети? Да ли ћемо калкулисати и рећи – боље је да ја за сада ћутим и чувам свој положај? Стид је често велика препрека за ширење еванђеља. Али, немојмо размишљати тако – шта ће бити ако ја због тога останем без посла. Размишљајмо овако – шта би могло бити ако се та особа обрати Господу! Како дивног колегу/иницу или брата/сестру ћу тада имати!

 

3) Једноставност поруке еванђеља

    На крају, шта да кажемо таквим људима? Апостол Павле нас учи – кажите им нека верују, јер (еванђеље) је сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује... Јер... »Праведник ће живети од вере«. Има једна ствар коју ми код сведочења редовно заборављамо, а то је да истакнемо важност и величину једноставне вере. Ми увек упаднемо у њихову замку, и углавном одговарамо на њихова питања о разликама између ове и оне вероисповести, или о некој другој небитној ствари. Такође, често одлучимо да их критикујемо због пушења или начина понашања, па им причамо како је то штетно за здравље, као да смо неки здравствени радници. Ми нисмо позвани на то. Позвани смо да им говоримо о вери, и то о вери у Христа која их може спасити. А баш то је оно што ми често потпуно изоставимо. 

Ја сам дужан да објавим еванђеље...каже апостол Павле; ја се не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује... јер »Праведник ће живети од вере«.

Ово су била основна духовна начела апостола Павла. Да ли су и твоја?

Амин

Хришћанска баптистичка црква Београд, ул. Слободанке Данке Савић бр. 33, (Звездара, код Цветкове пијаце)

Google мапа Хришћанске баптистичке цркве